Intervju sa učenicima škole Kosta Cukić – Anastasja i Nikola

Pitali smo učenike Anastasju i Nikolu da nam malo objasne kako oni vide ovu školu, svoje znanje koje dobiju u ovoj školi, kako je to u odnosu na njihove drugove iz državnih škola i kako je to u odnosu na profesije kojima će sutra baviti.

Anastasja Vidaković je 2. godina gimnazije, a Nikola Vasić je 3 godina gimnazije i on je fudbaler „Zemuna”.

Kako si ti došla na ideju da upišeš ovu školu? Da li si se dogovarala sa roditeljima, da li su ti oni preporučili ili si čula od drugara?

Anastasja: Čula sam od drugara, što iz osnovne škole, što od onih koji su već bili u ovoj školi. Drugari su me pozvali i rekli mi da treba da dođem, da je ovo dobra škola, i da budem zajedno sa njima u ovoj školi. Onda sam to rekla roditeljima, koji nisu pre toga znali za ovu školu. Jedino što su znali, to su „Ruđer” i „Crnjanski”. Moji roditelji su došli u školu na razgovor i upisali me posle toga. Tako da sam im ja sugerisala da me upišu.

Nikola: Moji roditelji su čuli za ovu školu, i oni su mi prvi sugerisali da dođem ovde. A isto tako jedan moj drugar već ide u ovu školu, i sa mnom je u odeljenju sada, i on mi je takođe sugerisao da dođem ovamo. Pošto ja zbog obaveza nisam stizao da idem u školu – a išao sam u sportsku gimnaziju pre ovoga, ali nisam stizao da ispunim i obaveze u klubu i obaveze u školi – rešio sam da se prebacim ovde.

Čuli ste, znači, pre nego što ste došli u ovu školu od drugara kakva je škola. Kakva su bila vaša očekivanja od škole pre nego što ste došli, a kakva su sada kada ste već učenici ove škole?

Anastasja: Otprilike sve kako su mi rekli, tako je i bilo.

A da li ste dobili i nešto više od onoga što ste očekivali?

Anastasja: O da, dobili smo ekskurzije! Pričali su mi da je lepo na ekskurzijama, ali nisam očekivala da je stvarno ovako lepo i ovako dobro organizovano. To je jedna od stvari koja je prevazišla moja očekivanja.

Kako je tebi, Nikola, s obzirom da si pre toga bio i u drugoj školi, pa možeš da uporediš sa ovom školom?

Nikola: Tamo je bilo puno strožije, ovde je ležernije. Mnogo je bolje organizovan rad sa učenicima. Manje nas je u odeljenju, profesori mogu lepo sve da nam objasne, svakome prema njegovom stilu učenja, tako da brže razumemo i brže učimo.

Šta biste vi izdvojili – kada kažete „Idem u ’Kostu Cukića’”, šta prvo pomislite? Šta vam najviše prija u ovoj školi?

Anastasja: Najviše mi prija što idem u školu gde nema pritiska. Ja sam upisala gimnaziju, jer volim predmete kao što su istorija i geografija. Kada sam bolesna ili propustim nastavu, znam da će mi profesori to lepo sve objasniti i pomoći mi da nadoknadim propušteno. Slušam svoje drugare koji idu u razrede od po 30 učenika i koji su pod velikim stresom; profesori uopšte nemaju razumevanja za njih. Ja to stvarno ovde nemam, uvek mogu da se oslonim na profesore, da izdvoje posebno vreme za mene, bilo da ostanem malo duže posle škole ili da se organizuje neki dodatni privatni čas za mene – ja to sve imam u okviru škole, sve što mi je potrebno. Baš kao što je Nikola rekao, naš čas traje isto 45 min, a pošto nas ima malo, to vreme je dovoljno da se svakom učeniku posebno objasni sve što mu nije jasno. U državnoj školi profesori ispredaju svoje šta imaju, i pošto njih ima po 30 u razredu, ko je razumeo, razumeo je, a ko nije – prepušten je sam sebi.

Kako ti to pomaže da organizuješ svoje svakodnevno vreme?

Anastasja: To mi pomaže tako što sve što imam završim u školi. Domaći završim u školi, i jedino što mi ostaje kod kuće je samo da to gradivo ponovim, po potrebi. I onda stvarno nemam nikakvu presiju, nikakav stres.

Znači, vi ovde imate mogućnost posle nastave da ostanete sa profesorom da popričate, da završite domaći, da obnovite šta vam nije bilo jasno na času i da, kada dođete kući, uživate u svom slobodnom vremenu?

Anastasja: Da, da se posvetimo svojim aktivnostima, bez stresa. Pored toga, ono što je još jako značajno u ovoj školi, to je da se učenici stvarno pitaju za mišljenje. Uvek mogu da dođem kod pedagoga da se požalim, da kažem ovo mi ne odgovara, ja bih volela da je ovako, i oni će to da razmatraju, da se bave time i da nađu rešenje koje je adekvatno. To moja drugarica u državnoj školi nema.

Nikola, kako je tebi, kada odeš na trening, pa pričaš sa drugarima o školi i obavezama oko toga, šta ti kažeš – šta je to što tebi u ovoj školi odgovara?

Nikola: Meni je bitno što mogu da uradim u školi domaći, i da, ako mi treba privatni čas, da imam i to, i onda kada odem na trening ja sam miran jer znam da sam sve završio, za razliku od mojih drugara koji idu kući i brinu o domaćim zadacima. Oni moraju da plaćaju privatne profesore, a ja ne moram.

Šta tebe motiviše da dođeš u školu, kada je npr. naporan dan na treningu? Tada ne moraš da dođeš jer možeš to da opravdaš i da nadoknadiš kasnije, a ti ipak dođeš.

Nikola: To što imam drugare, koji su pozitivni. Meni je u školi prijatno kao na odmoru. Svi se družimo i svi se znamo. Nema grupica, niko se ne izdvaja. I ako, na primer, imam loš dan na treningu ili kod kuće, lakše mi je da dođem u školu jer imam sa kime da popričam – najbolju drugaricu, pedagoga, direktora. Imam sa kim da podelim svakodnevne brige i probleme i da dobijem podršku, i da neko bude uz mene da to prevaziđem.

Anastasja: Ja kada dođem u ovu školu, stvarno se osećam kao kod kuće. Nema neprijatnih i nervoznih profesora.

Kako se ti osećaš kada se sretneš sa drugaricom iz državne škole i kada, na primer, pričate o geografiji, i uporedite svoje znanje koje ti stičeš opušteno, sve slušaš i završiš u školi, a ona pod pritiskom i stresom u državnoj školi, uči i kod kuće nakon časova kada dođe? Vas dve ćete se sutra sresti i na fakultetu, kako ti vidiš sebe i svoje znanje u odnosu na nju?

Anastasja: Ja mislim da sam u prednosti u odnosu na nju, jer mi kada pričamo o lekciji, ne bubamo, nego o tome pričamo kao da smo na kafi. Trudimo se da to razumemo i da to znanje zadržimo za sebe. A moje drugarice to nabubaju, dobiju 5, i to posle zaborave. Kao da se to znanje baci u bunar posle, kao da ne treba to njima više da služi. Naši profesori traže da mi to naučimo i na svoj način reprodukujemo i vidimo gde možemo da primenimo u životu.

Šta biste još voleli da poboljšate u školi?

Nikola: Generalno, imamo sve, sređene učionice, vrhunske profesore, trpezariju, kuhinju i sto za stoni tenis, i prostoriju za odmor – sve što nam je potrebno.

Šta bi ti volela da upišeš kada završiš ovu školu?

Anastasja: Psihologiju.

Koliko te podržavaju nastavnici u tome i koliko su prepoznali tvoj talenat za to?

Anastasja: Prepoznali su to, čak iako ja to nisam od njih tražila. Pedagog mi je čak rekao „Ja tebe vidim u psihologiji”, što sam se iznenadila, jer ja to stvarno želim, a nisam joj to rekla. Onda smo popričali o tome šta me sutra očekuje na fakultetu, kako to ide, šta ću učiti tamo. Uputila me je da se još jednom preispitam da li je to ono što stvarno želim, i to mi je baš pomoglo da još više učvrstim mišljenje o tome da to jeste ono što stvarno želim.

Kako tebe, Nikola, ova škola priprema za to kada ti sutra krene karijera, kada kreneš u neki strani klub da igraš, kada se uključe u priču i menadžeri?

Nikola: Škola mi daje dosta znanja; pre svega, to da postanemo dobri ljudi. Svaki dan mi je dobar, lepo sam raspoložen. Kada sam na treningu, ja od sebe uvek dajem 200 posto, uvek sam svež. Škola mi nije pritisak i stres, sve naučim što mi treba. Daje mi pozadinu, da se bavim onim što volim, a da uz to naučim i sve drugo što mi treba.