Intervju sa Jelenom Vlahović, Srednja škola „Kosta Cukić”

Jelena Vlahović je majka dvoje dece, sina Miloša, koji je pohađao i završio Školu „Kosta Cukić” kao đak generacije, i ćerke Anđele, koja trenutno pohađa ovu školu. Prenosimo vam njena iskustva sa decom i profesorima iz Škole „Kosta Cukić”.

Kako je sve počelo? Kako ste došli na ideju da ovde upišete svoje dete?

Poznavala sam decu koja već idu u školu. Poznavala sam ih pre škole i posmatrala sam ih tokom školovanja. Svidelo mi se kako se razvijaju i kakvi su izašli nakon školovanja u ovoj školi. Deca koja su bila vrckava, postala su dobra deca. Izašla su mnogo bolja nego što su ušla.

Šta ste očekivali pre pohađanja ove škole, a kakva su vam iskustva sada nakon školovanja, odnosno kroz školovanje?

Ja imam 2 deteta. Sin je već završio ovu školu i sada studira. Nakon što je sin završio školu, upisali smo i drugo dete.

Tačno ono što sam i očekivala od škole, to sam i dobila. Nisam imala prijateljicu koja mi je preporučila školu, nego sam već od 7 razreda osluškivala svoje dete i tražila školu koja mu odgovara. Srednja škola često frustrira decu, a zapravo treba da bude tranzit između osnovne škole i onoga što će oni dalje studirati. Cilj je da na fakultet dođu spremni, sigurni u sebe, a ne istrošeni i isfrustrirani od srednje škole.

Šta prvo pomislite kada kažete „Moje dete ide Školu ’Kosta Cukić’”? Koja je vaša prva asocijacija na školu?

Prvo što pomislim ujutru je da moje dete ide u školu u kojoj je bezbedno, i da tamo ide da razvija svoje talente i veštine. Prvo bezbednost, zadovoljstvo, odlazak od kuće u školu bez stresa.

Profesori u školi su jako sposobni da pronađu i prepoznaju koji je to poseban talenat kod deteta i trude se da im omoguće da taj talenat i izrazi, bilo da je to da peva, da se bavi šminkanjem ili nečim drugim, a ne samo matematikom i fizikom.

Da li ste imali predrasude o privatnim školama, u smislu – privatna škola je opuštena, ležerna, a državna škola je stroga?

Iskreno, ne. To nema veze sa privatnom školom. To ima veze sa onim što je u nama kao roditeljima i kako mi to prezentujemo našoj deci. Ja sam objasnila svom detetu da mu plaćam privatnu školu, ali mu  to ne znači da mu plaćam ocene.  Ono što plaćam je to da ono lakše i lepše provede svoje vreme i stekne znanje koje mu je potrebno, u periodu života kada je najosetljivije, kada je u pubertetu i kada su mu hormoni podivljali. Roditelji su tada skloni da idu linijom manjeg otpora i popuštaju deci.

Moje dete je odavde izašlo kao đak generacije. To znači da se on trudio,  da je radio, da je sticao znanja za to i da je to zašlužio.

Sva deca imaju predmete koje vole da uče i one koje ne vole. Kako ih u ovoj školi motivišu da uče i ono što ne vole?

Mogu da kažem da deca ovde u školi dobijaju veliku ljubav i strpljenje i maksimalnu toleranciju. Dogovaraju se o svemu i, ako treba, odlaže se i priprema se dodatno, ponavlja se po potrebi, daje se detetu šansa, da ako mu, na primer, ne ide fizika, to prevaziđe. Da razume ono što ga muči i da ipak nauči tu fiziku nezavisno od ocene koju dobije. Često profesori sednu zajedno sa detetom, uzmu tu fiziku i pregledaju je i kažu „’Ajde da vidimo šta je to što te muči ovde i zašto ne ide”. Pa ako i sa profesorima ne ide, onda su tu i druga deca da pomognu. Drugari se udruže i sednu zajedno svi da objasne svojoj drugarici kako oni to uče. Imali smo primer jedne strankinje, nije joj išlo, i zbog jezičke barijere i zbog raznih drugih stvari, da nauči tu fiziku. I onda su drugari seli sa njom i pomogli joj da ipak nauči i stekne neka znanja o fizici.

Što se tiče odnosa prema učenju, moje iskustvo je da deca sve to pre svega nose iz kuće. Edukacija se posle samo nastavlja i nadograđuje u školi. Najčešći problem kad dete krene u školu je to što škola ima svoj sistem, a porodica svoj. Znači, problem su 2 paralelna sistema, koja često vuku svaki na svoju stranu. Ovu školu, Školu „Kosta Cukić”, izdvaja baš to što škola i roditelji funkcionišu zajedno, trude se da čine jedan sistem, u jednoj su mreži. U najvećem interesu im je pre svega dete. Moje iskustvo je da dete od 17 godina kada nešto neće da nauči, niko ne može da ga natera. Ni roditelj ni škola. Ali ako i škola i roditelji gledaju u istom pravcu, i podržavaju isti sistem, dete shvati šta je u njegovom najboljem interesu da radi.

Da li se deca iz ove škole druže i posle škole? Da li se druženje nastavlja i kod kuće i u slobodno vreme?

Kada su moja deca u pitanju, da. Između moje dece je razlika 4 godine. Moj sin Miloš je izašao iz 4 godine, a imao je drugarice koje su 1 razred. Kada je posle moja ćerka Anđela upisala ovu školu, nasledila je drugarice i nastavila da se druži sa njima. Tako da njih dvoje imaju zajedničko društvo.

Šta ovu školu izdvaja od drugih škola? Šta je to posebno što ona ima, a što druge škole nemaju?

Po mom mišljenju, beskrajno strpljenje i ljubav za tu decu. Imaju sluha da poslušaju svako dete i bunt koji nosi u sebi. Ako neko dete kaže o profesoru nešto što mu se ne sviđa, onda Peđa pedagog to i proveri. Pitaju se i druga deca i uključe se i drugi profesori i prati se nastava tih profesora. Deca imaju potpunu slobodu da daju mišljenje o svakom profesoru, da razviju kritički stav, osećaj da su važni, da je neko uvek tu da ih sasluša i ako ima smisla to što pričaju, da se i preduzmu koraci da se to reši. Deca su poštena i kažu ono kako zaista misle. Važno je da shvate da su važni i da mogu da utiču na ono što im se ne sviđa. Profesori u ovoj školi imaju sluha da saslušaju dete, da stanu iza njega ako je u pravu ili da mu objasne zašto greši, tako da dete to razume.

Moje dete je iz ove škole izašlo sa znanjem, sa samopouzdanjem, koje mu je itekako falilo u osnovnoj školi. Izašao je sa samopoštovanjem. Prvo je sistemom eliminacije našao ono što neće, a zatim je istražio i našao ono što želi. Upisao je Bankarsku akademiju. Imao je predmete koji se ponavljaju, koje je imao i u srednjoj školi, pa i sada iste te predmete ima i na fakultetu, samo na višem nivou. Profesorka Jelena, iz ove škole, „Kosta Cukić”, rekla mu je: „Dođi da ti pomognem da spremiš te predmete”. I ona je zaista odvojila svoje privatno vreme i za neka 3 dana, po 2–3 sata, objasnila mu je sve. Otišao je na fakultet, položio ispit i dobio 10. On više nije đak ove škole, ali su oni nastavili saradnju sa njim. Time oni deci pokazuju da su važna i dalje, da škola i dalje vodi računa o njima, iako nema nikakvu obavezu da to radi. To je ono što je lepo i što mnogo znači. Miloš je bio tužan što napušta ovu školu, i shvata da za njega sada počinje život, a da je ovde ono nešto lepo što je ostalo iza njega.

Šta biste vi voleli da se još poboljša u ovoj školi?

Direktor Peđa je mekog srca. (Smeh.)

Volela bih da se malo više kažnjava kašnjenje. Budu oni opomenuti, ali ipak da bude i prava kazna.

Da li ih škola savetuje oko izbora karijere i upisa na fakultet?

Da, ovde dovode razne fakultete da se predstave. Za decu koja pohađaju ovu školu daju i određene popuste.

Moj sin na fakultetu blista. Daje godinu već u junu. Stvarno se vidi da je naučio kako da uči, kako da razdvaja bitno od nebitnog, koristeći mape uma, moderne tehnike za pamćenje, i onda vi sa takvim detetom više nemate nikakav problem.

Kako je izgledao njegov radni dan u školi? Da li je učio i kod kuće?

Osim lektire, ništa. I tu lektiru nije volelo da čita, ali je to radio iz osećaja odgovornosti i ljubavi prema profesorki, iako mu se to nije sviđalo.

Da li biste ovu školu preporučili i drugoj deci?

Da, to i radim stalno. Već sam dovela dosta dece.

Šta biste rekli roditeljima kojima preporučujete ovu školu?

Prepustite decu ovoj školi. Roditelji i škola pred decu izlaze sa istim sistemom, tako da dete nije zbunjeno, nije u konfliktu i lako prihvata ono što je u njegovom najboljem interesu.